Otmica Bonnie Jean Hamilton

U oktobru 1988. imao sam iskustvo sa nekim stvorenjima koja sam nazvao "plavi roboti". Bili su to živa, svjesna bića, čak su nosili plave kombinezone, ali su im pokreti bili robotske prirode, i imao sam utisak da djeluju po naređenju, radeći ono što im je neko drugi rekao. Pristajao sam na ono što su oni hteli, znajući šta se od mene očekuje bez upotrebe govora. Imao sam potpunu slobodu kretanja.

Bio sam u kružnoj metalnoj prostoriji, oko 20 stopa u prečniku, na nečemu što je izgledalo kao svemirski brod. Stajao sam mirno i posmatrao dok su mali plavi roboti rojili svuda oko mene, visoki samo do mog struka. Bilo je otprilike šest bića u mojoj neposrednoj blizini, a druga su obavljala poslove u drugim dijelovima sobe. Oni su međusobno komunicirali i vrlo užurbano trčali tamo-amo, radili svoj posao, što je mene nekako uključilo.

Znao sam da žele da me „operišu“, i iako nisam mogao biti siguran, pretpostavljao sam da će to biti laka, ambulantna vrsta zahvata. Ovu informaciju sam pokupio slušajući i posmatrajući. Ostao sam smiren i strpljiv, više radoznao nego uplašen.

Stajao sam u nečemu što je bio informacioni prostor – u ovom delu sobe nije bilo sedišta ni operacionih stolova, pa su me, kada su završili sa tim „prikupljanjem informacija“ posla, otpratili do mesta na suprotnoj strani. stranu sobe. U podu je bilo kružno udubljenje, duboko oko 6 inča.

Zamolili su me da siđem u to i stojim tamo. Dvojica su mi pomogla da siđem i okrenem se tako da sam bio okrenut prema zidu. Imao sam slobodno kretanje tela; samo su me vodili. Pitao sam ih zašto mi je potrebna operacija, a odgovor je bio da imam “bol” i da oni to moraju popraviti (ovo je tipičan odgovor koji sam čuo iznova i iznova, a očito nije cijela istina).

Zurio sam u nešto što mi je ličilo na zadnji deo televizora, za koji su me zamolili da „držim oči“. U tom trenutku stvari su mi postale zbunjujuće; u glavi mi se zavrtjelo i vid mi je bio van fokusa. Ono što sam vidio bio je alat koji je bušio stražnji dio navodnog televizora. Začuo se glasan BANG i bljesak svjetla i operacija je završena.

Tada sam shvatio da rupa koja se buši nije bila u zadnjem delu televizora, već u potiljku! U roku od nedelju dana pojavila mi se kvržica na istoj lokaciji na potiljku. Otišla sam kod lokalnog doktora (liječnika opće prakse) koji mi je rekao da imam cistu koja se može ukloniti operacijom, ili je mogu ostaviti da stoji i, ako mi smeta, može mi prepisati lijekove protiv bolova.

Ostavila sam cistu da stoji tamo oko 15 godina – 2003. godine, doktor mi je uklonio. Činilo se kao masa masnog tkiva (kako bi normalno izgledala benigna, lojna cista).

Bonnie Jean Hamilton